Moja bivša najbolja prijateljica je izgubila posao i bila tužna pa sam ju pozvala k sebi u goste u Njemačku, kupila joj kartu o svom trošku i rekla joj da ostane koliko želi.
Svaki dan nakon posla smo muž i ja s njom negdje išli, vodali ju da vidi sve i svašta, družili se, zezali..
Kad jedan dan pita ona mene jel smije da uzme mužev auto i ode do Berlina (oko 700km udaljenog), tamo joj živi sestrična. Ja joj ponudim svoj auto jer muž ide sa svojim na posao, a ja idem vlakom radi gužvi, pa auto ionako stoji.
Samo što ja vozim Opel astru, a moj muž Audi. Na što ona mene napadne, kako sam bezobrazna, da sve za sebe hoću imat, da nemam razumijevanja za nju,da mislim da sam bolja od nje, da ne zaslužuje ni na koji dan da dobije što želi.. I na kraju mi kaže da sutra odlazi.
I ženska se spakirala i otišla dok smo na poslu bili. Ne znam ni kako ni zašto, nit mi se javlja više. Nisam ju ni u jednom trenutku išla poniziti, pa i ja vozim taj isti auto..ne razumijem.”
Ljetos je jednom nedjeljno počela da dolazi jedna djevojka na kafu. Prezgodna ali malo ružnjikava.
Uvijek je bila sama i uvijek mi je ostavljala poveći bakšiš. Jednom je došla sa nekim tipom i odmah sam shvatio da je sastanak naslijepo.
On je bio vidno razočaran njenim izgledom i jedva je čekao da ode. Krenuli su i zvali me da naplatim.
U momentu kad dolazim on joj govori:
“Hoćeš da ti dam pare za ovu moju kafu?” “Neka ja ću platiti”, odgovara ona. Toliko mi je bilo žao djevojke. Koje gov*o od čovjeka!”