Moj vanbračni muž sa kojim čekam dete je radio nocne smene i ostajala mu je koleginica posle svoje smene do 2,3 ujutru sto je meni smetalo, i tako smo se svadjali mesecima dok njemu nije pukao film i
ostavio me, jer tako je najlakse- ostaviti trudnu devojku sa kojom si 7 god u vezi, nego reci i zamoliti koleginicu da ode svojoj kuci jer joj mesto nije do ranih jutarnjih sati sa covekom koji ima devojku i dete
na putu i eto na kraju ispadoh ja nenormalna u celoj prici. Sama cuvam dete, novi zivot, selidba ,kako cu sta cu.. Ali to je zivot, sigurna sam da Bog ima neki bolji plan za mene i dete.. Sad mi je lakse kad negde napisah ovo
Toliko primera viđam što oko sebe što na internetu gde se partneri odalje nakon što dođe dete, da odnos zahladni, žena ostane sama, usamljena i nervozna da brine o detetu i kući dok on nikada nije tu. To se izgleda toliko masovno dešava da mi dođe da nikad nemam decu. U braku sam, divno mi je i ne mogu da zamislim da sve ovo nestane jer smo odlučili da ljubav krunišemo bebom. Zar to, baš zato što je tolika promena, ne bi trebalo da zbliži partnere? Samo viđam da i najbolji brakovi propadaju nakon dolaska dece i to mi je tako tužno i plaši me.