Posle dugo godina rada u firmi poslednjih nekoliko meseci direktor je počeo strašno da me zavlači za platu. Nekad mi da a nekada i
ne bukvalno nemam za hleb. Kod drugih radnika je isto tako. A pošto ne želim da dam otkaz jer nije moguće u ovim godinama da nadjem novi posao i sve mislim da će se ovo sa platom rešiti odlučila sam da lepo sama odem u direktorovu kancelariju i poslužim se sa svojom platom. Što sam i uradila…. Kada je
direktor primetio da mu fali novac okupio se celu firmu da se nadje lopov. Jako mi je bilo neprijatno jer celu vojsku što se kaže poslao je da provere ali neće me uhvatiti sve sam pre kradje osmislila. Zovite me lopov ali ja sam samo uzela svoje.
Studiram i radim. Jako je teško, bukvalno kad dođem kući mogu samo da se bacim u krevet od umora. Moji imaju jako male penzije i bukvalno im pola ode na račune. Dajem dobar deo svoje plate za kuću, osnovne potrepštine. A onda se pojavi moj brat, koji povremeno živi kod nas a povremeno kod žene. Pojede sve po kući, potroši 3 rolne toalet papira za dan (eeej!), sapun i paste za zube valjda jede jer nestanu posle jednog dana kad je on tu. I kad mu prigovorim, naziva me stipsom i kaže da su to potrošne stvari. Jesu, ali ne padaju sa neba. Pri tom nikada dinara ne daje. Kupim npr. porodičan sladoled da ima za sve, on dođe i pojede ceo. Nisam stipsa, ali ovo nema smisla stvarno.