Govorila sam da necu, dok sam u sebi prizeljkivala… Vraćajući se iz škole svratila sam u poslastičarnicu da kupim sladoled. Kad sam došla na red da platim zaključila sam da nisam imala ni dinar u džepu. Izvinite,
ništa, zaboravila sam novac, rekla sam i vratila sladoled…. Zatim me je iznenada neko uhvatio za ruku to je bio vlasnik. Rekao mi je da nema problema i da ne moram da vraćam sladoled. Kada sam izasla iz poslasticarnice opet se pojavio isti gazda i ponudio mi je da popijemo piće. Ja glupaca mlada i naivna
pristala sam. Dok smo pili piće počeo je da me h ta za noge i bu.in. rekavši mi pa jel si stvarno mislila da ce taj sladoled biti džabe. Nikad brže nisam trčala odjurila sam glavom bez obzira. Srećom uspela sam da pobegnem
Najlepše sećanje iz detinjstva je bio kad nas je deda izbacio iz kuće jer se posvađao sa mojim tatom. Imali smo auto spakovali neke stavri i krenuli. Moje je bilo stid da traže od bilo kod člana porodice ili prijatelja da nas prime pa smo se tako vozikali po nekim skrivenim mestima u gradu kako bi tata mogao da parkira auto i ode da radi. Ja sam bila jako mala da bi shvatila šta se dešava, ali su mi dani bili prelepi jer sam po ceo dan bila sa mamom. Kupale bismo se u reku nedaleko od grada, i sećam se da sam ja mami čuvala stražu kako neko ne bi naišao, krale trešnje i neko drugo voće ponekad iz dvorišta, jele po pekarama, bilo je dana kad smo po ceeeeo dan bile u parku . Malo bi se igrale malo spavale na ćebetu. Taj naš život beskućnika je trajao dva meseca, a meni je bio kao večnost. Sada kad sam već odrasla divim se mojim roditeljima što ni u jednom trenutku nisu pokazali da im je teško, što su se u najgorem životnom periodu potrudili da meni ostave najlepše uspomene! Moji borci!