Klinički psiholog doktor Vlajko Panović za portal Zelena učionica objasnio je na koji način igrice, čak i one strateške, ometaju pažnju i smanjuju sposobnost učenja kod djece.
Odgovorno tvrdim da je svaka vrsta igre loptom ili misaone igre bolja od bilo koje video-igrice. Čak i od onih strateških za koje mnogi vjeruju da su za djecu dobre.
Ja sam apsolutno protiv toga da djeca igraju video-igre jer one ne donose ništa dobro. Pa čak ni te strategije.
Prvo imamo suhe oči. Dijete je prinuđeno da širom otvorenih očiju posmatra ekran i da pritom ne uključuje nešto što se u psihologiji zove pasivna pažnja. Mi imamo aktivnu i pasivnu pažnju. Vi, recimo, u razgovoru aktivno slušate sagovornika, ali s vremena na vreme uključite i čulo sluha i time se održavate u realnosti. A kod tih igrica je softver tako koncipiran da je moguće da se pojavljuje iznenađenje u svakom dijelu ekrana, pa dijete mora širom otvorenih očiju da kontroliše 17 inča prostora. To znači da, za to vrijeme, ne uključujući pasivnu pažnju, dijete ne odmara, ne obnavlja mozak, već troši ogromnu količinu mentalne energije.
E sad, dajem izazov i djeci: probajte da poslije sat vremena igrajući ovakvu igru, uzmete jednu stranicu iz neke knjige da je naučite. Vidjećete da vam treba duplo više vremena nego inače.
Šta to znači?
To znači da prisilna koncentracija na određeni sadržaj pojačava potrošnju mentalne energije, izaziva umor i trošenje onih supstanci koje su odgovorne za stvaranje zapisa u mozgu, tj. pamćenja. Djeca koja mnogo igraju video-igre, moram da kažem, zaglupljuju. A ono što roditelji moraju da znaju jeste i to da, igrajući ove igre, čovek sebe drži u jednom prisilnom stanju kontinuiranog i dobrovoljnog stresa. Naime, u realnom životu, kad se pojavi opasnost, naša svijest uključuje koru nadbubrega koja luči hormon stresa koji odlazeći u krv pripremaju organizam za odbranu, za borbu ili za bjekstvo. To je neprirodno stanje kada se mobiliše ogromna količina energije, a kada ona prođe, nivo adrenalina spadne i čovek postaje opušten da može da funkcioniše.
Stanje stresa je i prijatelj i neprijatelj. Prijatelj je jer nas upozorava na opasnost, a neprijatelj ukoliko traje i ponavlja se često. Onda se troše resursi za adaptaciju, a posledica toga je pad raspoloženja i mogući put u depresiju. Jer čovjek sebe drži u stanju dobrovoljnog, kontinuiranog stresa, gde potroši sve te resurse za adaptaciju i zbog toga gubi radost i spontanost, reaguje burno čak i bez povoda i zbog malih stvari. Zato ćete vidjeti te igrače video-igara koji udaraju tastature, bjesne, viču na roditelje što su im ušli u sobu i prekinuli ih.
Moj savjet je djecu što dalje od ekrana. Kupite im rolere, bicikle, vodite ih na livadu. Izbjegnite ovu civilizacijsku zamku, piše Dr Vlajko Panović.