“Mojoj supruzi je u teškoj saobraćajnoj nesreći poginuo momak dvije godine prije nego smo se mi upoznali.
Mnogo ga je voljela, odnosno i danas nakon 10 godina ga i dalje voli, ali meni to ne smeta.
Kada smo se upoznali mislila je da ću da je ostavim zbog toga, jer mi je rekla da za nju drugi muškarac nikada neće postojati, ali naprotiv, svaki dan se trudim, ne da ga zaboravi, već da počne da živi, da bude sretna i svaki osmijeh na njenom licu mi više znači nego kofer zlata.
Često sam je zaticao kako plače, kako psihički pada, ali sve se promijenilo nakon što je ostala trudna. Tada čim smo saznali da je trudna rekao sam joj da ćemo bebu ako bude muško nazvati po njenom tragično preminulom momku.
Ljudi moji …
Ljudi moji, nemate pojma koliko sreće na njenom licu se ukazalo.
Nemanja, naš sin danas ima 6 godina i sa dolaskom na ovaj svijet donio je mnogo sreće za sve. Možda neki neće moći shvatiti, ali moja supruga je toliko dobra osoba da je neopisivo zadovoljstvo biti njen muž, bez obzira na sve i bez obzira na sve ja ću se i dalje truditi da ona bude srena osoba, jer kada je ona srena i ja sam, a više mi ništa i ne treba.”