Pored velikog broja raznih priča i informacija o mnogim stvarima koje se dešavaju u društvu oko nas tako je prije par dana do nas došla jedna zanimljiva objava koja je sve iznenadila. Radi se o tome da ovo priča koju je podijelila sa nama jedna žena iz Njemačke koja je odlučila da uputi javno pismo svim muškarcima.
Njeno ime je Nina i ona živi u Njemačkoj već deset godina. Tamo je rekla da je otišla kako bi sebi obezbjedila bolji život. Sada nakon 10 godina kaže da je jako usamljena te samim time odlučila je da pronađe muškarca sa Balkana koji će joj pružiti ljubav i poštovanje i to je jedino što ona traži.
Pored toga je dodala da ako on bude dobar prema njoj da će ona njemu obezbjediti sve i da ne treba ništa da radi njegovo je da je voli i da uživa. Ukoliko neko ima da bi volio da stupi u kontakt sa njom neka nam piše u komentare.
Oženio muž mlađu ženu i bili kratko u braku.
Nakon toga je vraća roditeljima sa prigovorom:
“Ona ne zna kuhati. Kakva je to žena, gdje je zenstvenost? Naucite je kuhati pa da je mogu ženom nazvati….zovite me kada od nje ženu napravite.”
Babo pomalo ljutit ali prešuti…
“Dobro sine. Nije problem. Naučit ce nju majka da kuha.”
I tako i bilo. Majka je naučila kuhati, junak dosao.
Kaze babo: “Eto ga sine. Naučila je. Hajde sad da proslavimo. Eno ti onaj ovan tamo pa ga zakolji i pripremi pa da jedemo, da proslavimo…”
Kad mladoženja zamuca…
“Ali…ja…ja to ne mogu, ne znam….”
A na to babo radosno:
“Aaaa ne moze tako. Ne može se takav muškarac muškom zvati….tobejarabi.
Hajde ti sine kuci pa kad od tebe babo muško napravi onda nas nazovi.”
BONUS:
Jednom davno, u malom selu koje je bilo skriveno u gustoj šumi, živela je devojčica imenom Ana. Ana je bila znatiželjna i hrabra devojčica, koja je oduvek osećala neko čudno privlačenje prema šumi. Svako veče, dok su ostali seljani mirno spavali, Ana bi se tiho provukla kroz tamničarski šumski put i koračala ka nepoznatom.
Jednog oblačnog dana, Ana je primetila nešto neobično. Na sredini šume, gde se nikada nije usudila da kroči, stajala je stara hrastova vrata. Bio je to prolaz u nepoznato. Ana je osetila leptiriće u stomaku, ali hrabro je kročila kroz vrata.
Šuma iza vrata bila je drugačija. Svuda oko nje cvetali su raznobojni cvetovi, a ptice su pevale najlepše melodije. Ana je hodala kroz čaroban svet u kojem su se susretali čudnovati stvorenja i čarolija je bila na svakom koraku.
Ubrzo je Ana upoznala malu vilu po imenu Lila. Lila je imala svetlosne krila i magičan štapić. Postale su najbolje prijateljice, provodeći dane istražujući čarobnu šumu zajedno. Ana je naučila mnogo o čarobnim moćima prirode i kako je važno čuvati biljni svet.
Međutim, uskoro su se počele širiti glasine o zlu koje dolazi. Misteriozna tama prekrivala je deo šume, uništavajući sve pred sobom. Ana i Lila su znale da moraju nešto preduzeti kako bi sačuvale svoj čarobni svet.
Odlučile su se suočiti s tamom i krenule prema mestu odakle je poticala zlokobna pojava. Put ih je vodio kroz opasne predele, ali njihova hrabrost i odlučnost su ih vodile napred. Kada su stigle na odredište, naišle su na zlobno stvorenje koje je usisavalo svu lepotu iz šume.
Ana je hrabro ustala protiv zla, podsećajući stvorenje na lepotu koja postoji kada se svi zajedno brinu o prirodi. Lila je koristila svoje magične moći da obnovi oštećene delove šume. Postepeno, tama je nestajala, a svetlost i boje ponovno su se vratili u njihovu čarobnu šumu.
Seljani iz Aneinog sela primetili su promene u šumi i divili se njenom lepotom. Ana i Lila su postale heroji, a čarobna šuma postala je izvor inspiracije i radosti za sve. Devojčica i vila su zajedno čuvali šumu, delili radosti i tajne koje su čarobnjaci i vile znale.
Nakon dugog vremena provedenog u čarobnom svetu, Ana je shvatila da je vreme da se vrati kući. Zauvek će nositi u sebi sećanje na čarobnu šumu i prijateljstvo s Lilom. Kada je kročila kroz vrata hrasta i vratila se u svoje selo, Ana je donela sa sobom ljubav prema prirodi i saznanje da čuda postoje tamo gde god ima hrabrih srca da ih pronađu.