Od trenutka kada je ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu izgledala neizbježna, Evropa je znala da će uskoro morati sebi postaviti neka vrlo komplikovana pitanja.
Jedno od najvažnijih pitanja bilo je to da li bi se kontinent mogao odviknuti od ruskog gasa koji je žedno gutao decenijama – i izbjeći da bude na milosti predsjednika Vladimira Putina ako bi prekinuo to snabdijevanje kao odgovor na podršku Ukrajini.
Za Evropu je energetska sigurnost uvijek bila kompromis: jeftina, uvezena energija dolazi sa rizikom ovisnosti o zemljama iz kojih potiče.
U slučaju Rusije i njenog prirodnog gasa, zvaničnici su u početku spekulisali da bi duga, hladna zima 2022-23. mogla natjerati Evropu da ublaži kažnjavanje Moskve. Uostalom, razvijene zemlje poput onih u Evropskoj uniji nisu mogle razumno pustiti svoje građane da se smrzavaju zbog Ukrajine.
Međutim, kombinacija sreće, planiranja i podrške Evropljana Ukrajini ostavila je energetski rat – koji se nekada smatrao Putinovim asom u rupi – suvišnim. Evropa je imala posebno blagu zimu dok su vlade i građani uložili zajednički napor da koriste manje gasa.
Foto: Getty images
Prvi korak je bio smanjenje uvoza iz Rusije. 2021. godine, godinu prije invazije na Ukrajinu u punom obimu, 45% cjelokupnog plina uvezenog iz EU dolazilo je iz Rusije. U Njemačkoj je taj broj iznosio 52%. Ti brojevi su od tada naglo opali. Prema podacima EU, u prvom kvartalu 2023. Rusija je činila samo 17,4% ukupnog uvezenog gasa u bloku.
Drugi korak je bio iskoristiti toplu zimu i napuniti rezerve gasa u pripremi za hladnu sezonu 2023-24.
Zalihe gasa u Evropi su ove godine već toliko pune da postoji konsenzus da Kremlj neće moći da iskoristi energiju na način koji bi promijenio evropsku odlučnost protiv Moskve i podršku Ukrajini. EU je u cjelini postigla cilj da zalihe budu 90% popunjene do sredine augusta, mjesecima prije krajnjeg roka 1. novembra.
Štaviše, Evropa je značajno diverzifikovala svoje izvore energije.
A sada loše vijesti. Uprkos ovim naporima, zvaničnici i analitičari se plaše da koliko god impresivni bili ti pomaci, evropska energija je daleko od sigurne na duži rok.
Najneposrednija stvar za zabrinutost je da je Evropa diverzifikovala svoj uvoz gasa, a veliki dio koji trenutno stoji u rezervi je tečni prirodni gas (LNG).
„LNG je toliko očigledno rješenje da je postao prioritet, ali pošto je LNG takođe toliko fleksibilan i kojim se može trgovati da je malo teže ući u trag porijeklu“, kaže Milan Elkerbout, istraživač u Centru za evropske političke studije.
“To znači da indirektno dio LNG-a može doći iz Rusije i dalje tako doprinijeti njihovim prihodima”, dodaje on.
Dok EU kaže da se većina svog LNG-a kupuje od SAD-a, Katara i Nigerije, on se često prodaje na berzama gdje su ugovori za količine bez ikakvog upućivanja na porijeklo.
Druga – i vjerovatno važnija – oblast zabrinutosti je dugoročna.
Iako je Evropa možda djelimično odbacila Promjenu kroz trgovinsku politiku s Rusijom, ona se i dalje oslanja na druge za energiju. A kada je u pitanju energetska sigurnost, ovisnost nas na kraju vraća onom klasičnom kompromisu: ekonomija naspram rizika.
Jedan od načina na koji se EU nada da će se osloboditi energetske zavisnosti je kroz svoj Green Deal, uzvišeni plan da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. Projekat, koji će prema trenutnim projekcijama koštati preko 1 bilion eura, postići će se na brojne načine, od sadnje 3 milijarde novih stabala do renoviranja zgrada kako bi bile energetski efikasne. Naravno, ogromna ulaganja u obnovljive izvore energije i čist transport će takođe igrati ogromnu ulogu.
Prva velika prekretnica u Zelenom dogovoru je smanjenje emisija stakleničkih plinova u EU za 55% prije 2030. godine, u odnosu na nivoe iz 1990. godine. Kritičari su sve više zabrinuti da će spor napredak u dostizanju ovog cilja, pored ogromnih troškova za pojedinačne države članice, dovesti do toga da će neki tražiti drugi strani izvor za pomoć energetskoj tranziciji: Kinu.
Malo ko u Briselu će vam reći da je odnos EU sa Pekingom trenutno zadovoljavajući.
Prijetnja je, kako je neki vide, to što je Kina već strateški postala ključni igrač u mnogim tehnologijama i kritičnim sirovinama koje su ključne za zelenu tranziciju.
“Kina je započela svoju industrijsku strategiju za zelenu energiju prije otprilike 15 godina. Učinili su to tako dobro, osiguravajući prirodne resurse kao što su litij za baterije, čelik za vjetroturbine, i već su izgradili proizvodne kapacitete da naprave svu ovu opremu”, kaže Adam Bell, bivši službenik britanske vlade za energetiku.
„U međuvremenu, Evropa je posustala i sada je verovatno neizbježno da će Kina igrati značajnu ulogu u zelenoj budućnosti Evrope bez radikalne akcije“, dodaje on.
Kakve sve to veze ima sa geopolitikom i sigurnošću?
“Kineski kapitalizam koji subvencionira država, zajedno s njegovom kontrolom značajne količine kritičnih sirovina, daje kineskoj industriji značajnu konkurentsku prednost, kojoj će europske kompanije sve teže parirati,” kaže Velina Čakarova, vodeći stručnjak za europsku sigurnost.
predstavlja Peking ako se Evropa na kraju ipak oslanja na njega u svojoj zelenoj tranziciji. Te prijetnje se kreću od ranjivosti u snabdijevanju, kao što je Evropa vidjela sa Rusijom, do direktnih sajber napada putem tehnologije stvorene u Kini. Iako je evropskim zvaničnicima često neugodno javno se pozabaviti ovim pitanjem, visoki sigurnosni izvori u EU su ranije rekli za CNN da je Kina i dalje primarni izvor sajber napada unutar EU, najviše fokusiranih na korporativnu špijunažu.
Kina nije jedina prijetnja kada je riječ o energetskoj sigurnosti u Evropi. EU uvozi energiju iz mnogih zemalja čiji se ni demokratski ni geopolitički ciljevi ne poklapaju sa ciljevima Brisela: Katara, Saudijske Arabije, Kazahstana, Libije i, naravno, Rusije.
Evropa je uložila velike napore da se pozabavi ovim problemom, a tempo kojim je odgovorila na rusku krizu je impresivan, s obzirom da se nekada smatralo nemogućim. Međutim, velika i starija populacija Europe – u kombinaciji sa stagnirajućim ekonomijama – i dalje zahtijeva ogromne količine energije ako žele održati svoj sadašnji način života.
Kao što je to rekao jedan diplomata EU: “Jedna je od životnih ironija da su zemlje koje imaju energetske karte ponekad one koje su u najboljem slučaju nepouzdani partneri, a u najgorem budući neprijatelji.”