Iz očaja više nisam znao šta da radim pa sam joj rekao da se malo razdvojimo da se ohladimo, razbistrimo glave… na šta je ona samo klimnula glavom.
Otišao sam iz kuće i poslije dvije sedmice se vratio, ona je bez pretjerivanja smršala 10 kg, stvari su visile na njoj, blijeda, ispijena… jedva je progovarala. Ja nisam taj tip, bez obzira na sve ja vodim računa o sebi, u suštini sam zaista iskoristio to vrijeme da razmislim. Ali tek sad vidim koliko sam ja u stvari racionalan, a koliko premalo imam emocija, dok je ona čista emocija.
Uvijek je bila, nikad glavom nije razmišljala, već srcem. I ne znam šta da radim, kako da ispravimo ovo. Nešto je puklo, a ja je zaista volim najviše na svijetu.”
Mama je danima u krevetu. Rekla da je bolesna, da je bole ”bubrezi”, kao ima problema s tim.
Danas, dolazim ranije sa faksa, čujem sa ulaza kako se tata i mama svađaju.
Ne mogu izbit njene riječi iz glave: Danima lažem djecu da me bole bubrezi, ne mogu im reć u lice da me njihov tata natjerao na silu da abortiram dijete, jer ne želi više od dvoje djece i da ne želi dječiji plač u ovim godinama.
Sve je to govorila kroz plač i jecaj. On joj je prijetio da ako kaže, da će je napolje istjerat i da će ostat bez ičeg. Uhvatila sam se za srce, nešto me zaboljelo i polako, sam sišla niz stepenice i izašla iz kuće. Jedva sam došla do glavne ceste.
Nije mi dobro nikako, ne znam šta da mislim o tom čovjeku koji mi je ”otac”, ne mogu da izbijem iz glave mamin plač, njene riječi. Ako brat sazna, ubit će ga, ionako su u lošim odnosima zbog oca. Užasno mi je teško, užasno.