Društvene mreže su promijenile mnoge živote . Neki na gore, neki na bolje, neki su našli sreću, dok su drugima otvorile oči, a dosta ljudi otkrilo je svašta o svojim partnerima .
Priča “Udovica” o prepisci na Fejsbuku, autorke Lele Milosavljević, nagrađena je na Danima humora i satire u Pljevljima, a prenosimo je u celosti.
Moj Žika i ja smo u braku trideset godina. Voljeli su se i poštovali, gradili kuće i odgajali djecu. Već smo prešli pedesetu i, kao i većina ljudi u braku, nekad je bilo lijepo, nekad smo mislili da ima nešto ljepše. Djeca su porasla, Žika ostao bez posla, u našoj kući i među ljudima zavladala je neka apatija. Sve manje nas poziva na kafu, a rijetko gdje idemo. Djeca su otišla svojim putem, u potrazi za poslom i životom. Postali smo usamljeni i ćutali.
Žika je negdje, kaže, otvorio Fejsbuk, pronašao drugove iz vojske i neke naše stare prijatelje koji putuju po svijetu i razmijenio s njima poruke da provode vrijeme. Pa kad dođem s posla, skuvam ručak i sve radim, samo da se malo popričamo, ali moj Žika gleda u telefon i ne govori, kao ova djeca danas.
Odlučio sam pratiti situaciju, pa sam kreirao profil na Facebooku. Stavim sliku zgodne žene iz novinskog oglasa, pa dodam još jedan par na travi, na plaži, izdaleka, samo da se figura vidi. Dam joj ime, napišem da živi u blizini i pošaljem Žiki zahtjev. Žika me je prihvatio kao prijatelja i kao pravi džentlmen poslao mi je poruku da me pozdravi i poželi dobrodošlicu. Ruku na srce, Žika je uvijek bio dobar domaćin i volio goste kada bi nam dolazili.
I tako, moj muž i ja počinjemo da se dopisujemo.
Tada sam prvi put čuo da moj Žika voli zdrav život, ozbiljnu muziku, a voli i knjige, ali ne stigne da čita. Mogao bih se zakleti da Žika voli pečenje i humor, da mrzi fitnes i pahuljice, da ne govorim o knjigama i muzici… Ali, eto, prihvatio sam igru i dao komplimente i napomenuo da je danas sve manje prave gospode. . Zatim mi detaljno opisuje kako je savršen.
Nakon nekoliko dana pitao sam Žiku da li je njegova supruga oduševljena takvom delikatesom, a on je odgovorio da mu je supruga, navijačica, preminula prije dvije godine!
Oh, kad sam to pročitala, htjela sam otići u sobu gdje je gledao utakmicu i ubiti ga, da malo ostanem udovica, ali sam se nekako suzdržala. Kad mi kaže kako sam brine o djeci, radi sve po kući, bilo bi mi žao Žike što sam umrla za njega.
Kad idem na posao, Žika mi marljivo šalje poruku, pa zove suprugu, valjda da mu olakša savjest. Doduše, žena samo nakratko – kupi hljeb. ili sam otišao na pecanje.
Da ima vremena, pisao bi sa mnom. Pita me i kako sam spavala i šta radim sada i kako se osjećam. Pošto to nikog odavno ne zanima, sve detaljno zapisujem Žikiju. Kad se nekome požalim, odem u svoju sobu, legnem i pišem mužu u dnevnoj sobi. A bilo je dana kada smo popodne sjedili na dva kraja ugaone sofe i dopisivali se. Moj muž i ja. Ponekad mi se Žika toliko sviđao da sam zaboravio da sam sa njim živio trideset godina. Ponekad me đavo juri i pitam ga da li je pokojnica bila lijepa.
Bila je, bolno je napisao Žika.
Postavljam svakakva pitanja o pokojnici, ali on dugo vješto izbjegava da priča o njoj. Više voli da piše o mom mužu o kome sam napisala da po ceo dan gleda u telefon i ne obraća pažnju na mene. E, Žika ga je grdio po pravilima! Kako da zanemari takvu ženu, kaže šta bi dao da nije sam i jadan. Šta bi dao da ima ovakvu ženu pored sebe!
Dani prolaze, a ja čekam poruke od Žike i kada stignu ja sam sretan. Počeli smo se skrivati po kući i pisati jedno drugome. Mislim u sebi, ko je ovde lud? I ne znam ni šta da radim…
Da li ipak da ubijem Žiku, pa da mi se pridruži na onom svetu, ili da mu pustim klasičnu muziku i spremim ovsene pahuljice za ručak, kad već voli? Ako nastavimo ovako, zakazaćemo sastanak, pa gde ću onda? I sve mi se čini da će se moj udovac i pokojna žena zaljubiti…
Ipak, mislim da je najbolje da raskinemo što pre, inače će đavo odneti šalu…