Besan sam na ženu jer je dobila opasnu povišicu na poslu i od toga je sebi kupila markirane cipele, torbu koja košta boga oca, i milion gluposti, crvene čipke i sama negde odlazi, a ovamo nam kola jedva rade,
u stanu treba popravki, dužni smo mojim roditeljima koji su penzioneri itd. Na moje nezadovoljstvo je rekla da sam to isplatim (iako ona ima 3x veća primanja) i da su to njene pare i može s njima kako hoće
jer je vredno radila da ih zaradi. Ja razumem da je radila vredno ali i ja sam samo mi niko nije dao povišicu, i šta bi s onim da je sve u braku zajedničko?
Iako je prošlo 2 godine od našeg rastanka, i dalje mislim na njega. Znam da je se ohladio, i ja sam kriva zbog toga, ali kada bi mi samo još jednom dao šansu. Ne živimo u istom gradu, i nismo imali mogućnost da se viđamo zbog studija i posla. Zvao me je svaki dan da dođem, i ja sam uvek odlagala i tražila neke izgovore. Čekao me je, ali mu je pukao film, jer nije dozvolio da pravim budalu od njega. Nedostaju mi razgovori sa njim, vreme koje smo proveli zajedno, njegov osmeh. Prošlo je dve godine od kako se uopšte nismo čuli. Ne znam ni gde je i šta radi. Već duže vreme me kopka da mu pustim poruku, čisto prijateljski, ali mi se ne da. Sve se nadam da će se setiti prvi, ali izgleda da neće. ???? Kajem se što se nisam više trudila oko njega.