Prećutala sam trudnocu i upoznala drugog… U vezi smo 2 godine i neplanirano sam zatrudnela. Prva reakcija dečka na tu vest bila je “bićeš dobra samohrana majka”. Posle se pravdao da se šalio i
da je to kao fora, namerno je izazvao svadju da bi nasao razlog da me otkači. Nikome nisam pričala za turdnocu pa igrom slučaja upoznam dečka i tu ubrzam
malo priču i na kraju mu saopštim da sam trudna. Priznao je dete i radovao se sreći kao dete. Nosiću ovu tajnu do groba.
12 godina sam sa devojkom, sadašnjom ženom. Dugo smo željeli dete, i prošle godine nam se ostvario najveći san – prirodnim putem nam je Bog podario bebu. I umjesto da sam presrećan, ja svakim danom sve više gubim volju za životom. Konkretno je sve počelo poslije porođaja. Beba je u bolnici već stalno plakala, žena je bila sva preopterećena jer se bukvalno sama borila. Kod kuće se nastavio haos, dete nas izluđuje do krajnjeg. Nema dana kad ne dođem kući s posla, ona sva uplakana, nenaspavana, neraspoložena. Ne izlazi iz kuće, prestala je i da jede, samo pije kafe i nedavno je počela i da puši jer joj je mleko nestalo od stresa i slabe hrane. Gledam je bukvalno kako se raspada, a ne znam kako da joj pomognem. Njeni žive u inostranstvu, a moji su u fazonu “dobili ste šta ste želeli”. Nedavno je rekla, da se kaje zbog svega, da želi svoj stari život nazad. Prema detetu je skroz hladna, sa mnom ne priča puno, i ne pamtim kada je se zadnji put nasmejala od srca. Ne znam šta da radim.