Svi hoće da se udajem (imam 37), posebno familija, a ja asekzualna. Misle da sam imala veze a nikada ih nisam ni želela, od kako sam dovoljno svesna svoje sekzualnosti (od oko 13. godine). Ne pamtim kad sam se samzzadovoljzvala. Jedino mi je krivo što se porodična loza završava sa mnom (jedinica sam, mama je
jedinica, stric je umro jako mlad bez dece), ali ja stvarno ne mogu protiv sebe. Inače mi je život ok – završila farmaciju, radim, zarađujem sasvim solidno za samostalan život, imam drugarice s kojima se rado vidim i čujem, treniram, imam hobije ali nikome sem najboljoj prijateljici nisam rekla moje stavove prema
braku i deci i ona me razume (iako je udata i uspešna majka). Da bar imam brata ili sestru s decom pa da me ne grize savest, i da znam kome će ostati moj i roditeljski stan nakon što odem. Ovako mi stvarno bude glupo na momente, kao da su me džaba pravili (iako znam da me u dubini duše vole).