Izašla sam sa dečkom i njegovim društvom u kafić gde se održavaju svirke. Jedan od njegovih drugova je prišao ženi što prodaje ruže i kupio jednu svojoj devojci koja je sedela sa nama. Moj dečko ga je pitao
‘koliko košta jedna?’ i kada je rekao da je platio 350 dinara, moj mu je odgovorio ‘au pa to je cela kutija cigara’. Jedan od njih mu se smejao jer nije meni kupio ružu, a ja sam pokušala to da ignorišem. Kad sam došla kući obuzela me je neka tuga i muka u isto vreme.
Jednom mi je vani prišla jedna djevojka, a bila je baš nekako ružna. Bilo mi je žao pa sam pričao sa njom ali kako je željela da među nama bude nešto više morao sam je nekako na blag način odbiti, davajući kratke i nezainteresirane odgovore. Učinio sam tako zbog društva i ljudi koji me znaju, jer da sam imao išta s njom svi bi mi se rugali i to bi srozalo moj ugled u kraju na mnogo vremena, možda i nepovratno. Ali svejedno mi je žao, da mi je prišla negdje gdje smo bili sami, odradio bih je, bila bi mi interesantna i za tajnu vezu.