OVAKO ME ENES IZ BOSNE DIRNUO U SRCE! “Idi jaro u Srbiju, slavi Vaskrs. Ja ću da radim i za tebe.”

Po ko zna koji put, dokazano je da ljudi koji odu van granica Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske, postanu dosta dobri prijatelji u dijaspori. Zašto je to tako, teorije su razne. Od toga da je tamo bolji životni standard pa kao zbog toga ljudi opuštenije žive, do toga da tamo nema naših političara koji svako malo “podgrijavaju” tenzije i narušavaju ljudski spokoj. Još jedna priča, koja je vrijedna spomena.Ja zaista moram da s vama podelim jednu priču zbog koje sam i dalje pod utiskom.

Radim u Sloveniji, u jednoj firmi koja je prilično stabilna i zaista sam zadovoljan uslovima rada kao i platom koja će mi svakako rasti. Jedina trenutna mana je ta što firma traži dodatne radnike i nema dovoljno radne snage da iznese sve obaveze. Došao je Veliki petak, nisam mogao dobiti slobodno. Razumem ja firmu u potpunosti ali provesti Vaskrs u daljini i van kruga porodice za mene bi bilo bolno. Žena i deca su mi u Srbiji, ja sam u Sloveniji. Njih planiram dovesti dok malo bolje stanem na noge jer sam nedavno došao.

Došao sam na posao u petak, radim. Nakon rada, došlo je i vreme pauze. Prišao sam automatu i uzeo espreso. Prilazi mi radni kolega Enes, inače Bosanac, i pita zar to nisam otišao za Vaskrs u Srbiju. Kažem ja njemu da nisam dobio slobodno i eto, moram da radim. Kod nas u firmi ima opcija da radimo subotu ako hoćemo, ako nećemo onda ne moramo. Ja bih, teoretski, mogao otići nakon posla u petak, ali moram se vratiti u nedelju veče a to bi bilo prenaporno i sve na brzaka i kakav mi je to onda praznik?

Veli meni Enes da se ja spakujem i polako kući krenem nakon smene a da će on raditi za mene celu sledeću radnu sedmicu. Ja se našao u čudu. Prvo zato što se i ne znamo baš toliko dobro da bih ga obavezao da radi za mene a drugo nisam očekivao da će mi se Bosanac ponuditi zbog svega što se desilo u nemilim devedesetim. “Idi jaro u Srbiju, slavi Vaskrs. Ja ću da radim i za tebe”, rekao je.

Kažem ja Enesu da ne želim to jer mi je neprijatno. Zagrli me i kaže da odemo kod poslovođe i da to regulišemo. Uz moj manji otpor, jer ne želim da ga opterećujem, pristanem nekako. Odemo kod poslovođe i saopšti mu Enes da će da radi sledeću sedmicu za mene a da ja idem kući. Poslovođa je pomalo zbunjeno odgovorio da mu je svejedno i da ako će Enes zaista preuzeti odgovornost da radi duple smene celu sedmicu, onda mogu ići.

Izašli smo iz kancelarije i kaže on “eto vidiš, rešeno ti je to i kad se smena završi na autobus i hajde kući i proslavi svoj praznik sa svojima onako kako dolikuje”. Zagrlio sam ga, zahvalio se s tim da sam rekao da ću ostati do srede, u sredu se vraćam a od četvrtka startujem a on je odgovorio kako god želim, ali zaista nije problem da celu sedmicu ostanem kući i da se ne cimam radi par dana. Zaista je previše da celu sedmicu radi duple smene.

Došao sam nakon posla u stan i nisam mogao da verujem. Čak su mi i suze krenule. Prvo što ću za Vaskrs ipak biti s porodicom a drugo što me dirnula Enesova ljudskost, od čoveka koga i ne znam najbolje i on meni tako da se ponudi.