Nakon burne svađe sa dečkom, jer sam ga uhvatila sa osobom za koju sam do juče mislila da mi je prijateljica, izletela sam iz stana van sebe, direktno na kišu. Nije me bilo briga. Bila sam slomljena, izdana, razočarana….Zar s njom?! Planirala sam je za kumu, a ovamo…ovamo je uhvatim kako pu i mom dečku! Pa, baš lepo!
Uletela sam u prvi taxi i nečujno rekla :
-Samo vozite…vozite…
I vozio je. Ništa me nije pitao, ali me je gledao u retrovizor. A ja…ja sam poput mrtve biljke ležala na zadnjem sedištu i grcala u suzama. Nisam ni primetila kada se zaustavio. Bila sam u svojim mislima. Otvorio je zadnja vrata i rekao :
-Izvoli, ugr jaće te.
Seo je pored mene držeći dve kafe. Tek onda sam zagledala lika, taksistu.
Crn, crne oči, kosa, ….odeća. Sve na njemu je bilo crno.
Uzela sam kafu bez pogovora i krenula da pijem.
Pokušala sam da razaznam gde sam.
-Pumpa na izlazu iz grada, prema…- taksista je počeo da objašnjava.
-Znam gde smo.
I onda je priča potekla.
Taksista je čuo moju tregediju, a čula sam i ja njegovu, daleko veću.
Verenica, na samo mesec dana od venčanja, doživi saobraćajnu nesreću i na mesto ostane mrtva. Od tada je prošlo 3 godine, i kaže tek sada je počeo da se dovodi u normalu.
Sedeli smo u kolima zamagljenih stakala, dok je kiša dobovala, bez prestanka.
U tom trenutku, onako slomljena i ganuta sam ga, poželela.
A Taksista kao da mi je čitao misli, okrenuo se prema meni, uhvatio me za lice i počeo da lj bi, isprva nežno i ispitivački, a onda sve stra nije i poh tnije i tako sam osvetila decku pre ru.